Марина Абрамовић је била изузетно упорна у свом настојању да изведе циклус перформанса "Седам лаких комада" у музеју Гугенхајм у Њујорку. Више од десет година припрема претходило је извођењу овог комплексног рада у новембру 2005. године. Пошто је извела овај изузетан подухват, Марина објашњава избор места:
– Ја заправо нисам желела да овај перформанс изведем игде другде осим у Гугенхајму – стварно сам желела да то буде прави музејски простор, не неки алтернативни простор у којем су се перформанси раније изводили. У разговору с кустосом Гугенхајма сазнала сам да је првобитна замисао Френка Лојда Рајта, пројектанта Гугенхајма, била да музеј буде посвећен искључиво спиритуалној уметности. Још један разлог који пре нисам знала, јесте да ме овај простор инспирише. Припреме су биле стварно дуге, а само извођење је било физички заиста напорно, ја и даље не осећам као да сам га завршила – јер сам целу ову годину посветила завршавању перформанса – кроз књигу и филм. Тек када и књига и филм буду завршени, и кад их будем приказала на истом месту где је перформанс изведен, у Гугенхајму, 24. фебруара 2007. коначно ћу се осећати да је рад стварно завршен."
|
|
Ови перформанси трајали су сваког дана седам сати, седам дана заредом, а пратило их је, према писању "Њујорк тајмса", сваке вечери између 527 и 1450 посетилаца.
Марина Абрамовић је желела, према властитим речима, да прикаже да "наслеђе перформанса може да живи само ако се перформанси поново изводе". Циклусом иронично насловљеним "Седам лаких комада" уметница је новембра 2005. године у музеју Гугенхајм приказала комплексне односе историјског наслеђа перформанса и могућности његовог савременог живота унутар музеја. Перформанс, установљен шездесетих година двадесетог века, подразумевао је радикалну праксу која се супротстављала музеју као институцији. Циклус "Седам лаких комада" био је начин да уметница сагледа историју перформанса ре-перформишући, односно изводећи своје виђење чувених перформанса из седамдесетих година, као и њеног сопственог раног рада из 1975. године "Thomas Lips". Одлучивши да се врати овим историјским перформансима, Марина Абрамовић је поставила више питања о природи перформанса – питање је колико они могу да остану радикални и провокативни данас, изведени у мејнстрим простору Гугенхајма, али и много интимније питање сопственог суочавања с временом, са сопственим ограничењима. Управо чињеница што је пред нама била уметница која је на свој шездесети рођендан имала толико воље да своје тело изложи оваквом физичком и психолошком подвигу, потискује аналитички вид сагледавања стања перформанса и прераста овај првобитни циљ.
После енормно физички и психолошки захтевних радњи којима се уметница дословно предавала током свих седам дана, публика је, последњег дана, добила прилику да колективно суделује у непоновљивом, фасцинирајућем доживљају.
|
Последњег дана, после седам сати непомичног стајања на врху мердевина које су досезале до првог спрата музеја, у пет минута до поноћи – пет минута пре завршетка последњег перформанса, односно живе инсталације – "Прелазак на другу страну" уметница је, неочекивано за многе, проговорила и позвала све у публици да затворе очи и замисле да су са њом, "овде и сада".
Само у контексту претходних доживљаја које је Марина Абрамовић пружила публици, може се схватити важност и снага наизглед баналног чина колективне фантазије овог тренутка "сада и овде", сада већ неповратно "тада и тамо". |
| | 
