|
Ако је пролеће ове године пожурило у Београд, узбуђење које носи лето стигло је још пре, са сликама Петра Омчикуса. Зрели гроздови, сочне кришке лубеница, расцветане руже, узбуркани модри бичеви мора, зелене, веселе главице купуса... слике пуне поетике и снаге, разоткривају тајне радости пред сваколиком лепотом живота. Вазда исти однос према слици, страствен осећај за боју и експресивни снажни намази четком одражавају Омчикусов импулсивни, медитерански темперамент:
"И после толико година и деценија сакупљања, чувања и расипања страсти, после свих искушења којима је ослобађао своју визију, ево једног младог Петра Омчикуса, млађег него икад до сада, како нам нуди чудесно зреле и узбудљиве плодове своје сликарске природе: руже и раскошни плодови само су привидно предмети овог света који меримо нашим земним искуством. Која непосредност, силина потеза, сигурност поступка! У овим прелепим мртвим природама сажети су поетски просјаји и на нов начин уткани у темеље једног језика који траје од Алтамире, преко свих стилских покрета, апстракције, фигурације, експресионизма, новог реализма... до данашње експлозивне динамике, од задарске комуне, преко Париза до Београда и Вела Луке на Корчули. Светле ове слике чак и онда кад су саздане од драматичног тамног плавила узнемиреног мора и када љубичастозелене боје купуса стоје наспрам руменозелених расцветалих ружа. Уметничка критика, са својим строгим, систематичним формализмом, не може а да не призна како је ово (овај Омчикусов свет уметности) једна моћна засебна стилска и егзистенцијална целина унутар његовог великог опуса" (Срето Бошњак, у каталогу за изложбу "Друга младост Петра Омчикуса").
| Петар Омчикус је рођен 1926. у Сушаку (Ријека). Од 1937. живео је у Београду и у њему се школовао. По завршетку Другог светског рата студирао је на Академији ликовних уметности у класи професора Ивана Табаковића. У време студентских дана, са будућом супругом Косом Бокшан, данас познатом сликарком, напушта Академију и одлази у Задар придруживши се такозваној Задарској групи којој су припадали и Мића Поповић и Милорад – Бата Михаиловић, а која је изазвала знатне промене у нашој савременој уметности и оставила дубок траг у њој. Након задарског дружења, које је трајало око пола године, придружује се групи Једанеаесторица, и исте године (1951) приређује прву самосталну изложбу, а потом одлази за Париз. |
 |
 |
У Паризу је затекао лирску апстракцију, акционо сликарство и апстрактни експресионизам – доминантне уметничке правце карактеристичне за то доба. Осећај слободе да се слика другачије, по императивима властите инспирације, понет и стечен у "задарској комуни", дозвољавао му је да од тих праваца узме онолико колико је било потребно да развије сопствене визије. Оригиналношћу и снагом израза он се брзо препоручује Паризу и укључује у актуелне ликовне токове. |
| "Како време одмиче", записао је Никола Кусовац, "он, међутим, у своје сликарство све чешће уграђује садржаје који носталгично одзвањају жудњом за далеким просторима и сликама завичаја, више менталним него физичким. Напуштајући апстракцију, Омчикус не прави радикалан раскид са својим основним искуством слике и у фигурацију улази сасвим слободно и вишезначно. Зато и нису битне за његову поетику ни сличности ни разлике између апстракције и фигурације. |
 |
Битна особина његовог ликовног говора сада је – слобода, ослобођена идеја и неспутана машта, непосредна инспирација и ослобођен сам чин сликања. Због тога и јесте тако јасна чињеница једнаке експресивне снаге и његових апстракција и фигуралних призора: прве се читају као скривени садржај материје у чину сликања, а друге као поводи за улазак у простор иза облика."
Петар Омчикус припада оним ствараоцима који су се испробали у готово свим сликарским жанровима, подједнако успешно сликајући композиције монументалних формата, мртву природу, пределе, портрете...
|
Прву ретроспективну изложбу у Београду Петар Омчикус је приредио 1985. године у Музеју савремене уметности. Од 1982. бави се и скулптуром.
Добитник је значајних награда и признања. За члана САНУ изабран је 1999. године. |
| У Културном центру Србије у Паризу одржаће се 24. априла промоција књига и каталога штампаних на француском језику: књиге "Париски круг", "Антологија српског сликарства 20. века (треће издање), "Велики формат Љуба Поповић" и каталози "Мртва природа", групна изложба и "Петар Омчикус", самостална изложба. Уредник и издавач ових издања је мр Живојин Иванишевић, а аутори текстова су наши угледни ликовни критичари и теоретичари Ђорђе Кадијевић, Срето Бошњак, Никола Кусовац, Станислав Живковић, Сава Степанов, Дејан Ђорић и Драган Јовановић Данилов, док је за визуелни идентитет књига и каталога био задужен дизајнер Зоран Блажина. | |
