Уметник унутрашњег дијалога

Прослављени светски синеаста, један од најистакнутијих филмских редитеља данашњице, Вим Вендерс, био је гост 34. Феста.

Текст: Милорад Ст. Илић, Фотографије: Душан И. Димитријевић и Александар Драгутиновић

Долазак прослављеног немачког филмског редитеља, Вима Вендерса у Београд, несумњиво је један од најзначајнијих догађаја овогодишњег Феста на којем је његов најновији филм, "Кад прошлост закуца", проглашен за најбољи филм фестивала.

Вим Вендерс, један од најнаграђиванијих и најинтригантнијих европских режисера, данас председава Европском академијом за филм. Пажњу светске јавности и филмске критике привукао је првим радовима који су се тицали Немачке након рата, и американизације њене културе. Његови филмови већ су се тада одликовали посебном атмосфером, јаким карактерима, промишљеним филозофским ставовима.

Ернст Вилхелм Вендерс је рођен 1945. у Диселдорфу, у Немачкој. Прво је студирао медицину и филозофију, али се 1966. године сели у Париз и тамо уписује студије сликарства. Био је чест посетилац "Синематек Франсез" и, годину дана касније, вратио се у Немачку и уписао на Високу школу за филм и телевизију у Минхену. Истовремено је у многим часописима објављивао филмске критике. Тек 1977. године снимио је филм "Амерички пријатељ", који је привукао пажњу Френсиса Форда Кополе, након чега га је славни редитељ позвао у САД. Од тада почиње његова америчка филмска каријера.

Господине Вендерс, када је започело ваше интересовање за филм?

- Филмови које су стварали немачки ветерани претекли из ранијег доба били су нешто попут црвене мараме за генерацију која се родила пред крај и после Другог светског рата. Фазбиндер, Херцог, Шамони, Шлендорф и Клуге направили су "јунге кино", покрет младог филма, слично ономе што су у Француској урадили аутори новог таласа или наши превратници из црног таласа. Фазбиндер је умро. Херцог се након дуге апстиненције појавио с "Непобедивим". Шлендорф је оживео студио у Бабелсбергу (Берлин) али је том пројекту жртвовао и део личне каријере. Тој генерацији ја припадам.

Вим Вендерс, гост Феста 2006. године, посетио је Архив Југословенске кинотеке. Био је искрено узбуђен и фасциниран материјалом који је видео.   Вендерс је пристао да буде почасни председник одбора Фестивала Нитратног филма који традиционално организује Југословенска кинотека, а исте вечери у биоскопу Кинотеке уручен му је "Златни печат", највише признање Југословенске кинотеке. Том приликом приказан је његов кратки филм: "Alabama: 2000 Light years from home" из 1969. године.   Музеј савремене уметности у Београду, Међународни филмски фестивал и галерија "Haunch of Venison" из Лондона, представили су избор фотографија из циклуса "Слике са површине земље", Вима Вендерса.

Шта мислите о савременим филмовима?

- Могу да кажем да много волим да гледам документарне филмове или филмове који су на неки начин повезани с документарним, у смислу да се филм базира на нечем животном, а не измишљеном. Мрзим када почнем да гледам филм и након десет минута већ знам шта ће се догодити. Не подносим филмове који су направљени на бази одређених рецепата или формула. Волим када филмови истражују и испитују живот. Гледањем филма можете да осетите и препознате да ли су филмаџије били учесници индустријског процеса или су кренули у сопствену авантуру.

Какве су тенденције у светској кинематографији? - Дошло је до промене тренда у светској кинематографији. Током деведесетих у целом свету једина врста филма била је она која је говорила о насиљу, акцији, са специјалним ефектима, као да није било места за "мали", интимни филм. Узбуђен сам што видим да је публика изгледа рекла да јој је доста тога и што је поново заинтересована за осећања, за ауторски филм.

Како проналазите инспирацију за своје филмове?

- Увек се трудим да се не понављам. Рано сам схватио да чим почнете да радите нешто само зато што то добро знате, улазите у рутину која убија управо то што радите. Покушавам да сваки филм почнем "од нуле". Некада успем, некад не. Инспирацију не тражим у другим филмовима већ у музици, пре свега у рокенролу, сликању, путовањима и самом животу.

Ваши филмови су препознатљиви по својој ликовности и по музици?

- Све што сам научио, научио сам путем сликања и бављења музиком. Много мање заслуге има историја филма или фотографије од историје уметности. Да бих се инспирисао, ја путујем – моја прва и основна професија је "путник". Исто тако, инспиришу ме људи. Углавном особе које се баве неким послом који је од помоћи другима. Доктори, болничарке, свештеници, учитељи…

Какво је ваше виђење савремене Америке? - То сам приказао у свом претходном филму "Земља изобиља". У њему су људи збуњени и отуђени, што је тужно, јер ја волим Америку. Али та земља пати од недостатка информација, нарцисоидно је усмерена само на себе. Мисли да је центар света, а у ствари је на ободу, без суседа, отуђена од остатка света. Хтео сам да заборавим Немачку која је постојала пре 1945, да будем Американац. Рокенрол је био моја религија. У Америци сам сазнао да је "амерички сан" изгубљен, па сам се вратио у Европу.

Тренутно живите у Берлину?

- И у Лос Анђелесу. Свуда куда ме посао води. Покушавам да између исцрпљујуће борбе за снимање "великих филмова" снимим и понеки лични пројекат, као што је "Buena Vista Social Club".

Председник сте Европске академије за филм.

- Мислим да је било важно бар да се покуша да се консолидују снаге и да се одупремо америчкој инвазији на биоскопе. Вероватно су сами почеци изгледали донкихотовски, а додела награде Фелиx као карикатура Оскара, али мислим да данас већ можемо да видимо плодове ове кампање. Француски, шпански, па и немачки филмови најгледанији су у својим матичним земљама.

Како себе видите као филмског редитеља? - Ја сам у исто време старомодни филмаџија који гледа у небо и тражи повољан тренутак да окрене ручицу камере, али и незасити видео манијак чија камера не престаје да ради, јер када она стане, престаће да постоји и свет на који је усмерен њен објектив.

Направили сте пометњу на отварању Фестивала у Берлину с филмом "Хотел од милион долара" који је приказан на великом електронском екрану.

- Једна од мојих опсесија је испитивање граница медија. Мислим да је то задатак сваког уметника. Код тог филма, који се иначе у редовној дистрибуцији приказује са филмске траке, био сам фасциниран структуром слике на великом електронском екрану која призоре приближава текстури снова, или бар како их ја замишљам.

О чему говори ваш најновији филм "Кад прошлост закуца"?

- "Кад прошлост закуца" је трагикомедија о славном глумцу који је увек играо хероја, а онда схватио да је у правом животу био само статиста.

Ту улогу игра познати амерички уметник Сем Шепард који је и сценариста овог филма. Партнери су му Џесика Ланг, Тим Рот, Габријел Ман, Сара Поли и други. Главни лик, звезда вестерна Хауард бива ужаснут када схвати да оно што игра у "каубојцима" није и његова лична реалност. Шепард и ја нисмо узимали Хауарда превише озбијно, а то бих сугерисао и публици. Крај филма даје наду да би он могао да води бољи живот. Хауард креће на путовање током којег обнавља однос са мајком, проналази жену у коју је давно био заљубљен и одраслог сина и ћерку, за које није ни знао.

Како посматрате односе мушкарца и жене у новом филму?

- Мушкарци и жене имају различит поглед на свет. Амерички запад је мушки свет, али су у њему мушкарци сањари, а жене су те које доносе одлуке и утичу на стварност. Мушкарци на чудан начин приступају конфликту, на пример, када Хауард први пут види сина, они се готово пре прве измењене речи потуку, док су жене те које разговарају. Мислим да Хауард на крају схвата тај мудрији начин и да то даје наду.

Реците нам нешто о својој изложби фотографија, односу према фотографији и сличностима и разликама филмске и фотографске уметности? - У Београду је представљен избор фотографија са изложбе која се састоји од педесет пет радова које сам одабрао међу хиљадама које сам фотографисао током више од двадесет протеклих година. На већини мојих фотографија су пејзажи. Ја сам пре фотограф локација, него људи. У филмовима сам приморан да се бавим људским темама, причама, драмама, животима. Код фотографије ја се упуштам у нешто супротно. Потпуно сам усамљен.

Шта више волите – филм или фотографију?

- То је немогућ избор. Ипак морам да одговорим: Музику!

Шта мислите о пријатељству и о отуђењу савременог човека које провејава кроз сваки ваш филм? - Имам пуно познаника и пар пријатеља. Гајим дугогодишње пријатељство са Шепардом, са којим сам радио "Париз, Тексас". Уз уобичајене сукобе на релацији писац–редитељ, сачували смо пријатељство иако смо сасвим различити. Ја сам градски човек, а он је прави каубој. Он је на првом месту ранчер, па отац, па драмски писац и тек на крају сценариста. Врло је старомодан, и даље ради на писаћој машини. И кад ћутимо, као да водимо неки унутрашњи дијалог. Важно је да се разумемо и да смо остали нормални људи.