Дан радости вечне

Најстарији и најсвечанији хришћански празник, Васкрсење Христово, симбол је победе добра над злом, духа над материјом. Васкрсење је темељ хришћанске вере, гарант остварења нада, храна љубави.

Текст: Драгана Тасић

Празник над празницима – Васкрс – дан је највеће победе која се икада збила откад је света. Хришћанство тумачи да је трећег дана након распећа (Велики петак), васкрснувши из гроба, Христос победио смрт! Тим чином он је свим људима – још од времена Адама и Еве па до краја света, подарио спасење и вечни живот! Христова победа над смрћу, људима је одшкринула врата царства небеског. Људи та врата морају отворити још на Земљи, чинећи добра дела.

Васкрс је покретан празник – једини који календар не може да фиксира. То је разлог што су се хришћани, још од давнина, спорили око датума празновања хришћанске Пасхе (Ускрса).

Када је почетком четвртог века хришћанство признато у Римском царству, поред осталих спорова решавано је и питање празновања овог најстаријег хришћанског празника. Први васељенски сабор хришћанске цркве, одржан у Никеји 325. године, решавао је и пасхални спор. Стога се одлука о датуму Васкрса може свести на четири основне тачке: Васкрс се слави након пролећне равнодневице; хришћани не славе Васкрс кад и Јевреји свој Песах; Васкрс се слави после пуног месеца (уштап); Васкрс се слави увек у недељу. Кад се стекну ова четири услова, по посебним математичким и астрономским прорачунима долази се до сазнања када у тој години пада Васкрс.

Питање различитости календара веома је старо. Скоро свака цивилизација имала је свој систем рачунања времена, "свој календар". Један од најстаријих је египатски (лунарни), а календар су правили и Вавилоњани, и Грци и Римљани, Јевреји, мухамеданци...

Хришћани нису осмислили сопствени систем рачунања времена. Они су ушли у већ постојећи цивилизацијски круг грчко-римског света, тј. Римске империје која је већ имала свој календар. Хришћани су, једноставно, прихватили оно у чему су се затекли, а то је био јулијански календар. Овај календар назван је "старим стилом", а добио је име по Јулију Цезару који је решио да реформише постојећи јер је креиран како је коме одговарало (примера ради, скраћивањем или продужавањем магистратских година вршени су разни политички маневри, па је пред крај Републике дошло до потпуне збрке).

Цезаров реформисани календар – јулијански, осмислио је египатски астроном Сосиген. Календарска година, по њему, имала је, како и треба, цели број дана (365), а свакој четвртој (преступној) години додаван је по један дан. Задржано је 12 месеци – непарни су имали 31 дан, а парни 30 (фебруар 29, а у преступним годинама 30 дана). Остале су и седмодневне недеље. Календар је ступио на снагу 45. године пре нове ере и од тада се први јануар слави као први дан нове године. Годину дана касније, седми месец је преименован у "јули" у част Јулија Цезара, а педесетак година касније, осми месец је преименован у "август" у част императора Августа. Сви месеци су данашња имена, редослед и број дана примили 8. године наше ере.

Ни овај календар није решио све муке око прецизног рачунања времена, јер би се за 128 година накупио један дан "вишка". Због тога су се померили и хришћански празници, па је измена правила изазвала жучне расправе код учених богослова. То је резултирало поновном реформом календара.

Нови календар осмислио је наставник медицине са Универзитета у Падови, Луиђи Ђиљо (лат. Алоизиус Лилиус). Римски папа Гргур XIIII декретом је 1582. обзнанио нови календар, у његову част назван Грегоријанским (познат и као "нови стил"). Грегоријански календар је, заправо, модификован јулијански, с тим што ни он није астрономски потпуно тачан: сваких 400 година из рачунања се изостављају три дана, колико је каснио јулијански календар.

Ни увођењем грегоријанског календара није постигнуто молитвено јединство у хришћанском свету. Календар нису одмах прихватиле ни све земље Запада. Најпре су га увеле Италија, Шпанија, Француска, Немачка, а међу последњима Енглеска.

У православном свету, у погледу календара, данас црквени јулијански календар и пасхалију држе Јерусалимска, Руска, Српска, Грузијскоруска православна загранична црква и Света гора. Грегоријански календар и јулијанску пасхалију држе Цариградска, Александријска, Антиохијска, Румунска, Бугарска, црква у Грчкој, на Кипру и аутономне цркве зависне од Цариградске патријаршије. Финска православна црква у потпуности је признала грегоријански календар и пасхалију.

Док сва звона звоне, свештеник са народом на васкрсном јутрењу обилази три пута око цркве. Пред затвореним вратима храма свештеник се зауставља, кади народ и врата цркве, а поје се тропар "Христос воскресе". Носећи крст и јеванђеље, свештеник затим улази у цркву и пролази кроз отворене Царске двери (средишни део олтарске преграде) и улази у олтар. Царске двери се не затварају целе Светле седмице – седмице после Васкрсења. Народ улази за свештеником у осветљени храм. Служи се Васкрсна литургија – најрадосније богослужење у години. Верни се причешћују, завршава се пост. Прво што ће појести најчешће је – васкршње јаје.

Јаје је од давнина, широм света, било симбол обнављања природе и живота. Бројни су митови који јаје помињу као извор живота и постанка света. Кинеско предање, примера ради, казује да је Хаос имао облик јајета; оно се након 18.000 година отворило, па је од тешких елемената настала земља, а од лаких небо. Према финском народном епу цео свет је постао из једног гвозденог и шест златних јаја.