Храм ратника и мученика

Манастир Раваница је задужбина кнеза Лазара, најзначајнијег владара средњовековне Србије који је погинуо у Косовском боју 1389. године и који је проглашен за светитеља.

Текст: Милорад Ст. Илић, Фотографије: Драган Боснић

Манастир са црквом Св. Вазнесења и осталим грађевинама опасаним чврстим одбрамбеним зидом са седам кула међу којима доминира пирг са капелом, налази се у подножју Кучајских планина, у селу Сење, код Ћуприје. Црква ј саграђена између 1375. и 1377. године, а фрескама је украшена у годинама пред Косовску битку. Настала као маузолеј ктитора, раваничка црква је после Лазареве смрти чувала његове мошти све до 1690. године, када су за време велике сеобе Срба пренесене најпре у Будим, а потом у Сент Андреју, да би биле смештене у цркву обновљеног манастира Врдник у данашњем Срему. После скоро три века, у кнежевој задужбини поново су похрањене мошти кнеза Лазара за чији је вечни починак грађена.

Манастир је имао веома тешку прошлост. Рушили су га и палили Турци 1396, 1398. и 1436. године. Црква је теже страдала 1686/87. када је побијен већи број монаха. Обнову цркве и васпостављање порушене припрате извршио је даскал Стефан, раванички монах, који се 1717. године вратио у Раваницу коју је насилно напустио 1690. године. До своје смрти, 1729. године, обновио је и друге манастирске грађевине и делимично украсио припрату зидним сликама. Манастир је страдао и за време Кочине крајине 1788. године да би шест година касније био поправљен. Неки радови на обнови манастирских здања обављени су током Првог српског устанка и уз помоћ његовог вође Карађорђа Петровића.

За време кнеза Милоша Обреновића 1833. године црква је добила нови иконостас чији је аутор Молер Јања. Половином прошлог века настао је део фресака у припрати, а на темељима старе трпезарије саграђен је конак. Манастир је археолошки истражен и научно конзервиран у годинама после Другог светског рата.

По својим архитектонским и ликовним обележјима раваничка црква је зачетак новог стила уметности - моравске школе. Са основом у облику развијеног триконхоса (тролист) који је склопљен из уписаног крста, а изнад којег се уздиже велика централна и по четири мање дијагонално постављене куполе, црква у Раваници постала је прототип храмова моравске школе. Јединство са архитектуром цркве чини декоративна камена пластика која је такође постала узор у украшавању потоњих црквених грађевина моравске Србије и деспотовине. Плитко клесани камени украс у облику розета, орнаментика на архиволтама у виду геометријских преплета и вегетабилних елемената као и фигуралне зооморфне представе око прозора – чине потпуно нови декоративни систем који рашчлањеним и полихромним фасадама цркве даје необичну живост и сликовитост.

Раваница као уметнички узор   У иконографским особеностима и заступљености неких дотле ређе сликаних циклуса, сцена и личности, препознаје се духовна и идејна опредељеност кнеза Лазара, као наручиоца фресака и њихових аутора. Стилске одлике раваничког зидног сликарства послужиле су као путоказ и одређење за развој уметничког схватања у деценијама кад је политички зависна и вазална Србија постала плодно тло за процват стваралаштва.

Фреске изузетног квалитета чине највреднији део српске сликарске баштине у доба кнеза Лазара (1372–1389) и деспота Стефана Лазаревића (1389–1427) и својим темама и распоредом у потпуности одражавају богословске мисли и духовну климу свог времена.

Нова декоративна вредност повезана у посебне целине, лирска интерпретација ликова, њихова портретна уобличеност, смели покрети фигура, мекоћа моделације и извесна експресивност ликова – основне су одлике ових тешко оштећених зидних слика које обележавају почетак последње велике уметничке епохе у средњовековној Србији. Као значајно средиште духовног, културног, књижевног и уметничког живота, Раваница је утицала на настанак више цркава и манастира међу којим се истиче оближњи манастир Сисојевац или црква у Петрушкој области у долини реке Црнице.