Истакнутим положајем, посебним архитектонским решењем или обрадом, споменичком вредношћу или величином, поједине грађевине досежу до симбола. У Београду прве половине XIX века, такав значај имала је Саборна црква, по ослобођењу од Турака Капетан-Мишино здање, у Краљевини Србији Стари двор, а потом и друге...

Текст. Слободан – Гиша Богуновић

Свака природна појава – споменик, написана или изговорена реч, слика или позната грађевина – може бити симбол, ако управља наше очекивање или интерес према нечему општијем од себе саме, сматрају филозофи теорије значења. За разлику од обичних знакова, код симбола је оно према чему се наш поглед усмерава нешто константно, а не каква ствар или појединачни догађај. Симбол, наиме, најчешће упућује на оно што називамо "идејом" или "појмом" – те је отуда и стални, отворени позив нашој мисаоној и афективној реакцији.

У ред ретко достижних човекових жеља иде и она да се чином или делом уздигне до симбола. У уметности, то се дешава ретко; у архитектури, која је судбински посађена у простор додиривања уметности и технике, естетике и пуке корисности, "примењена" да служи на корист човека, чини се још ређе; у свакодневном животу, предодређеном на свакојаку нужду и изнудицу, свакако најређе.

Када је на самом почетку XX века, по пројекту Јована Илкића и петроградских архитеката, подигнут теразијски хотел "Москва", његова појава, његова нова, увећана мера, истакнут положај и општи изглед, у свести ондашњих грађана понајмање су будили представу о обичној услужној грађевини, једној од многих "за смештај гостију и путника". Широко остакљеног високог приземља, велелепно осветљен венецијанским полијелејима, обложен црвеним мермером изнутра, а споља, у духу руске и бечке сецесије, шведским гранитом, мађарским зеленим "жолнаи" плочицама и мајоликом, хотел је понајмање био слика своје функције, а понајвише оличење велеградске напредности, величине и раскоши. Насупрот свом ниском суседству, "као пеликан у дивљини", како га је метафором тада описала Лена Јовичић, хотел "Москва" је био свакојако, не само естетски, супериоран. И деловао је готово надреално: изданак хоцх Европе у суседству паланачких приземница, усред комуналног нереда и заосталих урбанистичких прилика. Тридесет година по изградњи, отуда, била је то најчешће фотографисана зграда предратног Београда, а њена представа на анзихтскартама имала је снагу симбола, моћна да одмени сваку панораму и ведуту престонице.

Тако је било све до изградње палате, у то време облакодера "Албанија", такође на Теразијама, 1938. године. Премда ће убрзо и сама постати симбол модерног Београда, њено стварање обележио је голем отпор, не само нестабилног терена, већ за сваку новину нарочито негостољубиве патријархалне средине.

Несрећа нове палате находила се у томе што је и њена претходница на том истом месту, старо гостинско здање – кафана "Албанија", с временом такође освојила како физички, тако и симболички простор. Премда без икаквог посебног архитектонског труда и третмана, без икакве декоративне финесе, а у пословању без икакве "режије", и управо зато, она је у свести многих Београђана репродуковала сентименталну слику сећања на стари и изумирући град. Сви рецидиви "калдрмске романтике", све оно дедовско и старовремско, снажно се одупирало њеном рушењу, те је оно било неколико пута одлагано. Када су је ипак, 1936, маљеви однели у историју, њени гости – бербери, адвокати, сељаци, скромне занатлије, левенте, уметници, чак и учени грађевински инжењери, и бројни други, сложно су је опевали и јавно ожалили.